logo.png
      
Početna Maje i druge drevne civilizacije ISTORIJA POČINJE U SUMERU
ISTORIJA POČINJE U SUMERU PDF Štampa El. pošta

  

Naslov kojim započinjem ovaj deo izlaganja je naslov jedne knjige S. N. Kramera, istaknutog američkog orijentaliste, kojim se nagoveštava da su prvi podaci o brojnim religioznim institucijama, tehnikama i shvatanjima sačuvani u sumerskim tekstovima. Reč je o prvim pisanim dokumentima čije poreklo seže do trećeg milenijuma, međutim ti dokumenti, izvesno, odražavaju još starija religiozna verovanja.

6_1.jpg

Grad UR u drevnom Sumeru

Naslov kojim započinjem ovaj deo izlaganja je naslov jedne knjige S. N. Kramera, istaknutog američkog orijentaliste, kojim se nagoveštava da su prvi podaci o brojnim religioznim institucijama, tehnikama i shvatanjima sačuvani u sumerskim tekstovima. Reč je o prvim pisanim dokumentima čije poreklo seže do trećeg milenijuma, međutim ti dokumenti, izvesno, odražavaju još starija religiozna verovanja.

Mislim da je neophodno svakom čitaocu Nekronomikona da se upozna, u osnovi, sa duhovnom tradicijom i istorijom kulture naroda Mesopotamije, jer bez uvida u ovo znanje, Knjiga Mrtvih se ne može razumeti na adekvatan način. Ovo govorim zbog toga što su se ovim tektovima, kroz istoriju, uglavnom bavili okultisti, a u današnje vreme sve se olako kvalifikuje sektaškim delovanjem. Dakle, ovde je reč o jednoj tradiciji, najstarijoj poznatoj tradiciji u kojoj su magija, religija, običaji i sveukupan život bili jedno. Pa da vidimo, šta kaže zvanična istoriografija.
6_2.jpg   Poreklo i stara istorija sumerske civilizacije još su slabo poznati.Pretpostavlja se da se narod koji je govorio sumerski, jezik koji nije semitski i ne može se objasniti ni preko jedne druge poznate jezičke porodice, spustio iz severnih oblasti i nastanio u donjoj Mesopotamiji. Sasvim je verovatno da su Sumeri potčinili starosedeoce čiji je etnički sastav još uvek nepoznat. Oni su pripadali civilizaciji koja je nazvana Obeid. Dosta rano, grupe nomada koje su dolazile iz Sirijske pustinje i govorile akadski, jedan od semitskih jezika, počele su da prodiru u severne oblasti Sumera, zaposedajući u naizmeničnim talasima sumerske gradove. Oko sredine trećeg milenijuma, pod legendarnim vođom Sargonom, Akađani su nametnuli svoju prevlast sumerskim gradovima.
Međutim, još pre tog osvajanja, stvorena je sumersko-akadska simbioza koja se brzo širila posle ujedinjenja dve zemlje. Još pre 30 ili 40 godina, naučnici su govorili o samo jednoj, vavilonskoj kulturi, koja je proizišla iz spajanja te dve etničke loze. Danas se međutim svi slažu da sumerski i akadski doprinos treba proučavati odvojeno, jer je, uprkos činjenici da su osvajači usvojili kulturu pobeđenih, stvaralački genije dvaju naroda bio različit.

Te se razlike posebno dobro vide u oblasti religije. Od najdavnijih starina, karakterističan znak božanskih bića bila je tijara s rogovima. U Sumeru se, dakle, kao i svuda na Srednjem istoku, religiozna simbolika bika, potvrđena još od neolita, stalno prenosila, Drugim rečima, božanski modalitet definisali su snaga i prostorna transcendentnost, tj. olujno nebo kojim odjekuje grmljavina, jer je grmljavina bila poistovećena s rikom bikova. Transcendentnu nebesku strukturu božanskih bića potvrđivao je determinantni znak koji prethodi njihovim ideogramima i koji je, izvorno, predstavljao zvezdu. Prema rečnicima, pravo značenje ove odrednice jeste nebo. Dakle, svako božanstvo bilo je zamišljeno kao nebesko biće, te zbog toga Bogovi i Boginje zrače veoma jaku svetlost.
Prvi sumerski tekstovi odražavaju klasifikacijski i sistematizacijski rad koji su obavljali sveštenici. Na samom početku je trijada Velikih Bogova, koju prati trijada planetarnih Bogova. Osim toga, raspolažemo dugačkim listama božanstava svih vrsta o kojima najčešće ne znamo ništa osim imena. U praskozorju svoje istorije,sumerska religija se pokazala kao već stara. Naravno, tekstovi koji su do sada otkriveni fragmentarni su i njihovo je tumačenje izuzetno teško. Ipak, čak i na osnovu tih delimičnih obaveštenja, uviđamo da su neke religiozne tradicije upravo gubile svoja prvobitna značenja. Taj isti proces otkrivamo i kada je reč o trijadi Velikih Bogova koji sačinjavaju Anu, Enlil i Enki. Kao što to pokazuje njegovo ime (an - nebo), prvi Bog je Nebeski. On bi trebalo da bude suvereni Bog bez premca, najznačajniji u panteonu, ali već Anu predstavlja sindrom onoga što bi bilo deusotiosus (ravnodušni Bog). Aktivniji i aktuelniji su Enlil, Bog atmosfere (prostor između neba i zemlje) koji je nazivan takođe i Veliko Brdo, i Enki, Gospodar Zemlje, Bog »temelja«, za koga se pogrešno smatralo da je Bog Vode pošto se, prema sumerskom shvatanju, smatralo da Zemlja sedi na Okeanu.

Do sada nije otkriven nijedan kosmogonijski tekst u pravom smislu reči, ali na osnovu nekoliko nagoveštaja možemo rekonstruisati odlučujuće trenutke stvaranja kako su ga poimali Sumeri. Boginja Namu (Nakšir), čije se ime piše piktogramom koji označava iskonsko more, prikazana je kao Majka koja rodi Nebo i Zemlju i Pramajka koja porodi sve Bogove.
  6_3.jpg
Tema Iskonske vode zamišljene istovremeno i kao kosmički i kao božanski totalitet, prilično je česta u drevnim kosmogonijama. I u ovom slučaju, vodena masa je poistovećena s prvobitnom Majkom, koja je partenogenezom rodila prvi par, Nebo (An) i Zemlju (Ki), koji otelovljuju muški i ženski princip. Taj prvi par bio je do te mere sjedinjen da se stopio u hieros gamos.Iz njihove veze rodio se Enlil Bog atmosfere. Drugi fragment govori nam o tome kako se on odvojio od svojih roditelja: Bog Anu je podigao nebo uvis, a Enlil odneo sa sobom svoju Majku, Zemlju.
Kosmogonijska tema razdvajanja Neba i Zemlje takođe je veoma rasprostranjena. Nalazimo je, doista, u različitim slojevima kulture. Ali je verovatno da verzije koje su zabeležene na Srednjem istoku i na Mediteranu u krajnjoj liniji potiču iz sumerske tradicije.

Neki tekstovi podsećaju na savršenstvo i blaženstvo početaka: stari dani kada je svaka stvar bila stvorena savršena... (Ep o Gilgamešu). Ipak, izgleda da je pravi Raj bio Dilmun, zemlja u kojoj nisu postojale ni bolest ni smrt. Tamo nijedan lav ne ubija, nijedan vuk ne odnosi jagnje... Niko bolesnih očiju ne ponavlja, bole me oči... Nijedan noćni čuvar ne obilazi svoj okrug... Ipak, to je savršenstvo u stvari predstavljalo zastoj. Bog Enki, Gospodar Dilmuna, uspavao se pored svoje supruge, još device, kao što je i sama zemlja bila devica. Probudivši se, Enki se sjedinio sa Boginjom Ningursag, zatim sa ćerkom koju će ona roditi, i najzad, sa ćerkom te kćeri, jer reč je o teogoniji koja se mora ispuniti u toj rajskoj zemlji. Ali zbog jedne, na prvi pogled, beznačajne neprilike dolazi do prve božanske drame. Bog jede neke biljke koje su upravo bile stvorene, međutim, trebalo je da on odredi njihovu sudbinu, odnosno da odredi njihov način postojanja i njihovu funkciju. Uvređena ovim nerazumnim činom Ningursag izjavljuje da neće više gledati Enkija pogledom života sve dok on ne umre. I stvarno, nepoznata zla muče Boga, a Njegovo postepeno slabljenje najavljuje blisku smrt. Najzad, Njegova ga supruga ipak izleči.
  6_4.jpg

Ovaj mit ukazuje na obrade o čijim namerama ne možemo suditi. Tema raja, upotpunjena teogonijom, završava se dramom koja obelodanjuje zabludu i kažnjavanje jednog Boga Stvoritelja, što je propraćeno Njegovim krajnjim slabljenjem koje ga dovodi skoro do same smrti. Naravno, reč je o sudbonosnoj grešci, pošto se Enki nije ponašao u skladu s principom koji je On sam otelovljavao. A ta greška je mogla da dovede u krizu samu strukturu Njegove sopstvene tvorevine. Drugi tekstovi preneli su nam tugovanke Bogova dok su padali kao žrtve sudbine. Kasnije ćemo videti i opasnosti s kojima se susrela Inana prestupajući granice svoga suvereniteta. U Enkijevoj drami ne iznenađuje smrtna priroda Bogova, nego mitološki kontekst u kojem je ona objavljena.

Sumersko akadsko stapanje

Većinu sumerskih gradova-hramova ujedinio je Lugalzagisi, vladar Ume, oko 2375. g.pne. To je prva manifestacija ideje carstva, koja nam je poznata. Jednu generaciju kasnije, poduhvat je, ovaj put uspešnije, ponovio akadski kralj Sargon. Sumerska civilizacija je, međutim, sačuvala sve svoje strukture. Promena se odnosila jedino na kraljeve gradova-hramova. Oni su priznali da su podanici akadskih osvajača. Sargonovo carstvo se raspalo posle jednog veka, posle napada Guta, varvara koji su kao nomadi lutali oblašću gornjeg Tigra. Od tada, istorija Mesopotamije kao da se ponavljala: političko jedinstvo Sumera i Akada uništili su varvari spolja, a ove su, opet, oborile unutrašnje pobune.

6_5.jpg

Tako je prevlast Guta trajala samo jedan vek, a tokom sledećeg veka (oko 2050.-1950.g.pne.) vlast su preuzeli kraljevi III dinastije iz Ura. U tom periodu sumerska civilizacija je došla do vrhunca. Ali, to je istovremeno i poslednje ispoljavanje moći Sumera. Kraljevstvo, koje su sa istoka napadali Elamiti, a sa zapada Amoriti koji su dolazili iz sirijsko-arapske pustinje, srušilo se. Duže od dva veka, Mesopotamija je ostala podeljena na nekoliko država. Tek oko 1700. godinepne. Hamurabi, amoritski vladar Vavilona, uspeo je da nametne jedinstvo. On je središte carstva pomerio ka severu, u grad čiji je bio vladar. Na izgled svemoćna dinastija koju je osnovao Hamurabi, vladala je manje od jednog veka. Drugi varvari, Kasiti, nadiru sa severa i počinju da prete Amoritima. Oko 1585. godine pne. oni konačno pobeđuju. Četiri veka ostaće gospodari Mesopotamije.

Prelazak gradova-hramova u gradove-države i u carstvo predstavlja pojavu od velikog značaja za istoriju Srednjeg istoka. Za naše istraživanje važno je imati u vidu da je sumerski, premda oko 2000. g.pne. više nije bio govorni jezik, još tokom petnaest vekova ostaće obredni jezik, ali i jezik nauke. Dakle, istu sudbinu kao i drugi obredni jezici: sanskrit, hebrejski, latinski, staroslovenski. Sumerski religiozni konzervativizam naslediće akadska struktura. Najviša trijada ostala je ista: Anu, Enlil, Ea (Enki). Astralna trijada je delimično preuzela semitska imena za odgovarajuća božanstva: Mesec - Sin (što potiče od sumerskog Suen), Sunce - Šamaš, sjajna planeta Venera - Ištar (Inana). Donjim svetom i dalje vladaju Ereškigala i Njen muž Nergal. Za ostvarenje retkih promena, nametnutih potrebama kraljevstva, kao što su na primer bili prenošenje religioznog primata u Vavilon i zamenjivanje Enlila Mardukom, bili su potrebni čitavi vekovi. Što se tiče hrama, u opštem uređenju ništa se suštinsko nije promenilo od doba Sumera, osim veličina i broj građevina.

Ipak, doprinosi semitske religioznosti, nadovezuju se na prethodne strukture. Ukažimo pre svega na dva nacionalna Boga, vavilonskog Marduka i, kasnije, asirskog Asura koji su uzdignuti na položaj univerzalnih Božanstava. Podjednako je važan i značaj koji u kultu zadobijaju lične molitve i psalmi pokajanja. Jedna od vavilonskih molitvi upućena je svim Bogovima, čak i onima za koje molitelj ponizno priznaje da ih ne poznaje.
                                                              O! Gospode, veliki su moji gresi!
                                                 O, Bože koga ne poznajem, veliki su moji gresi!
                                                O, Boginjo koju ne poznajem, veliki su moji gresi!
                                                                    Čovek ništa ne zna.
                                                        On ne zna čak ni da li greši ili dobro čini.
                                                    O! Gospodaru moj, ne odbacuj slugu svoga!
                                                       Mojih grehova je sedam puta sedam.
                                                                 Izbavi me od grehova!

U psalmu pokajanja molitelj priznaje da je grešan i na sav glas priznaje svoje grehe. Ispovest je propraćena određenim obrednim gestovima: klečanjem, padanjem ničice i obaranjem nosa (saginjanjem glave).

Veliki Bogovi Anu, Enlil i Ea postepeno gube prevlast unutar kulta. Vernici se radije obraćaju Marduku ili astralnim Božanstvima, Ištar i, naročito, Šamašu. Vremenom, Šamaš će postati univerzalni Bog bez premca. Jedna himna objavljuje kako Boga Sunca svuda obožavaju, čak i stranci. Šamaš brani pravdu, kažnjava zločince i nagrađuje pravedne. Naglašava se numenalan (veličanstven) karakter Bogova: Oni izazivaju užasan strah, pre svega svojim zastrašujućim sjajem. Smatralo se da je svetlost atribut u prvom redu Božanstva i da kralj i sam zrači svetlošću u onoj meri u kojoj deli Božanske osobine.

Druga odlika akadske religiozne misli jeste proricanje. Uočljivo je takođe umnožavanje magijskih praksi i razvijanje okultnih disciplina pogotovo astrologije, koje će kasnije postati široko prihvaćene u celom azijskom i mediteranskom svetu.

Ukratko, za semitski doprinos karakterističan je značaj koji se pripisuje elementu ličnog u religioznom iskustvu, kao i uzdizanje nekoliko Božanstava na najviši položaj. Ta nova i veličanstvena mesopotamska sinteza ipak predstavlja tragičnu viziju ljudskog postojanja.

 

Izvor: http://www.alexanthorn.com/kraljevstvo.htm#Misterija


Poslednje ažurirano petak, 29 april 2011 17:25
 

Posetioci

Brojač poseta

Danas100
Juče630
Ove nedelje2495
Ovog meseca13843
Ukupno870963
Tvoja IP adresa je:184.73.27.20
top